Властимир - Vlastimir

Властимир се појављује у Далмацији 842. године. До тада је живео у Чешкој. У Далмацију долази под покровитељством Франачке, Византије и Мислава. Те године убија великог жупана Рашке Љутимира.  Рат између Властимира и Љутимира је је био рат присталица Бугара и франачко -византијских присталица. 
Моћна Бугарска постала је опасан непријатељ и Франачке и Византије. Дипломатија је утицала да се у Серба ојача део властеле, која је била против Бугара. Мислав и Властимир су били предводници те властеле.

Властимир Властислав Бело (Бјело) Павлимир
Овог владара Порфирогенит зове Властимир а Диоклијанин Белло или Павлимир.  Овог владара у Чешкој зову Власт-ислав Лучан.
Владао је од 842. до 846. године.
О његовој владавини Порфирогенит каже.
„Управо до тог Властимира, Бугари су били у добрим односима са Сербима, као суседи и људи пријатељских земаља, сложно се односећи као пријатељ с пријатељем, налазећи се у служби и подчињености василевсу Ромеја и примајући његова доброчинства. За време владавине тог Властимира Пресијам, архонт Бугарске, пошао је војском на Сербе, желећи да их покори, једнако после трогодишњих борби.


О  Властимиру  Диоклијанин говори:

XXVI

После је Петрислав узео за жену чувену римску девојку и с њом добио сина,  којем су дали име Павлимир. После тога дуго је живео са својим римским рођацима и тада је умро. После његове смрти појавило се непијатељство међу његовим  рођацима и другим римљанима, и како то обично и често буде, у граду су се десиле тешке неприлике. Дошавши до момачких дана, Павлимир се развио у веома јаког и храброг витеза, тако да у граду Риму није било њему равног. Тиме се он свиђао својим рођацима и другим Римљанима и они су променили његово име и назвали га Беллом, пошто је он са великом радошћу ратовао.

У то време из Сицилије испловила је флота, мноштва сараценских бродова;. таква флота се на грчком назива „мирија армени“ а латинском „decem milia vela“(“ десет хиљада једара“). Разрушили су све оморске градове. Једино су Латини, побегли до брда, где су живели Славјани. Када су се Сарацени вратили у своју државу, а латини хтели да се врате, њих су заробили Славјани, задржали су их као робове. После, су ипак отпустили много Латина на слободу под условом, да им плаћају данак и да им служе. И на такав начин су поново почели да граде поморске градове, које су Сарацени разрушили.

Тада је римска родбина Беллова или Белимирова, видевши, да не могу да издрже заседе и непријатељства велможа римских, и пошто нису хтели да се понижавају и да закључе мир са непријатељима, изашли су из града сви заједно са Белом, женама, синовима и ћеркама, бројношћу 500 витезова, повели су жене и децу у дошли у Апулију. Одатле су се бродом упутили ка Далмацији. Пришли су ка луци, која се назива Груж и Умбла. Славјани су послали изасланике  Беллу, то јест Павлимиру, да би он преузео краљевство својих отаца, и да би због тога са њим пошла цела његова фамилија. И тако, су они изашли на обалу из брода, подигли утврђен град и тамо се населили. Када је народ града Епидауруса, који је живео у шуми и брдима, чуо, да је Белло са римљанима  дошао и  да су они направили тврђаву, скупивши се, и дошли заједно с њима уздигли град над морем, на морском побрежђу, кога су епидаурани на свом језику назвали „лаус“. Одатле је тај град добио Лаузи, а после са сменом Л у Р назван је Рагуза. Славјани су га назвали Дубровником што заначи шумовит или шумски, или су дошли из шуме (дубраве) када су га градили. 

XXVII

Кад су чули банови и жупани у држави, да је дошао Белло, унук краља Радослава, обрадовли су се, а више од свега се радовао народ славјанске земље; почели су њему да долазе са свих страна, такође житељи Травунског округа, који су дошли са великим почастима и одвели га у Травунију. Потом су дошли у Травунију банови, и који су заједно са жупанима и сатницима примили њега са почастима и на дан Вазнесења господњег поставили њега за краља. Само рашки жупан, што је био из Тихомиловог рода, није хтео са својом облашћу да приђе Краљу. Тада  краљ Белло, разљутио се скупио војску и пошао на Рашку. Но Љутомир (Љотомир), рашки жупан, скупивши такође војску и пресрео је њега са војском. Када се десила битка поред реке Лима, војска Рашког жупана није издржала и јурнула је у бекство. Краљ их је са својом војском гонио ка реци, која се назива Ибар, Жупан бежавши, ишао је преко моста, а неколико из његове свите, да би добили краљевску милост, посекли су га мачевима, гурнули су га у реку и он је погинуо. Краљ је узео краљевство својих отаца и у земљи је настао мир под његовим надзором. У знак победе, Римљани, који су били са краљем, подигли су у Рашкој цркву у част апостола Петра, у месту Калдани (под Белом). Недалеко од те цркве Краљ је изградио на једној стени тврђаву и назвао је својим именом Белло. Тада је наредио да споменута црква буде епископска и поставио тамо епископију и епископа, која постоји до днашњих дана. После Краљ је почео да обилази крајеве свога краљевства.

Одједанпут, када је краљ био у Сремској провинцији, Сремци су се договорили са Угаруима и пошли су у бој са Краљем. На том месту су пали Сремци и Угри, и на њима се десила велика погибија. Тако да од тога дана и данашњег дана то поље, где се одиграо бој, се Краљевим именом  назива -Бјељина и то због победе, што је Краљ ту однео. После су се Угри вратили Краљу са молбом за мир. Краљ је са њима закључио договор, да убудуће не прелазе реку Саву, од места извора, до места, где се улива у реку Дунав; а такође да Kраљеви људи не прелазе на ту обалу, ни они на ту. И они су се сагласили са тим и закључили су мир. После тога се Краљ вратио у пoморске области. Једанпут, када је он ишао у један травунски град, умро је изненадном смрћу. Тада су га сахранили са великим почастима у цркви светог Михаила у том граду. Народ га је оплакивао много дана. Седми дан после његове смрти, његова жена је родила сина, кога је назвала (Тишимиром) Тешимиром, што би се могло рећи на латинском „Consulator popol“i  (тешитељ народа) . „

Име Тешимир значи исто што и Гојник. Гојник значи да га отац није видео рођеног. Теши-мир значи  да је утешио продицу посла смрти оца. Порфирогенитов Просигој значи да су његовог оца молили да добије сина. Петрислав или Просигој је живео у Риму и Билину и никад није долазио у Далмацију али је полагао право на сербски престо.

У Чешкој историографији „Козминој хроници“ Властимир Павлемир се зове Власт-и-слав Лучан. Вероватно је његова престоница у данашњој jугозападној Чешкој, град Билин. Диоклијанин га зове Бјело баш зато што му је престоница у Чешкој била Билин. Било је на икавском исто што и бјело на штокавском ијекавском , или на штокавском екавском бело. Лучко знчи надимак за Лужичанин. Лужичанин значи Сербин на Чешком, и то Сербин из Лужице, односно С(З)орбена у Немачкој. После његове смрти облашћу Билина управљала је његова мајка, која се у Чешкој звала Хрута. Код норманских народа Хрут значи кнез а име Хрута је настало тако што је на име Хрут додато слова „А“ да би се добило женско име. Хрута је била супруга Петрислава Просигоја  „Римљанка племенитог рода“, о којој говори Диоклијанин. Властислав је погинуо у бици код Турска, у којој се борио против кнеза Неклана Растислава.  Турск је подручје данашње Мађарске. У овој бици Властислав Властимир имао је 20000 ратника под својом командом. Касније његов син Строимир постаће прво кнез Билина од 870 до 897, а књаз Чешке од 895. до 897. године.

Поп Диоклијанин нам говори о два рата које је Бело Павлимир Властимир водио. Први рат је против великог жупана Рашке Љутимира. Њега је победио у бици на реци Лиму и касније убио на реци Ибру. Други рат је против Угара и Сремаца у Срему. Диоклијанин овде под Угарима сматра све народе које ми данас зовемо народи „угро-финског“ порекла.. 

Поп Диоклијанин нам говори о проблему који се за Византију, Рим или Франачку јавио у то време.

„У то време из Сицилије испловила је флота, мноштва сараценских бродова;. таква флота се на грчком назива „мирија армени“ а латинском „decem milia vela“(“ десет хиљада једара“).. Разрушили су све Поморске градове. Једино су Латини, побрегли до брда, где су живели Славјани. Када су се Сарацени вратили у своју државу, а латини хтели да се врате, њих су заробили Славјани, задржали су их као робове. После, су ипак отпустили много Латина на слободу под условом, да им плаћају данак и да им служе. И на такав начин су поново почели да граде поморске градове, које су Сарацени разрушили.“.

Проблем је био тај што у то време Франачка и Византија више нису имали превласт на мору. Сарацени су контролисали Сицилију, а у Јужној Италији је формиран арапски Баријски Емират. Ове две муслиманске државе су имале снажну морнарицу која је опустошила све градове у Далмацији које су контолисали Византијци. То је помогло Сербима и краљу Ратимиру да успоставе контролу над далматинским поморским градовима. Поморски градови су морали да плаћају данак краљу Ратимиру. Серпска морнарица која је била сконцентрисана у пределу Паганије била је доста бројна и доста спретна у поморском ратовању. Такође због великог броја острва она је могла да се крије и да избегне уништење када је била нападана од стране Византије и Венеције. После смрти Ратимира у Далмацији је превласт имао велики жупан Рашке Љутимир. Он је био бугарски савезник. Византија, Млетачка и Франачка због снажне серпске флоте, која је била сконцентрисана на ушћу Неретве и на Далматинским острвима, праве нови лучки град који ће им у будућности бити главна лука у Поморју, који ће стратешки побољшати њихов полжај на Јадрану, нарочито обзиром да јужно од Дубровника нема ни једно велико острво на коме би сербска флота могла да се крије. Дубровник је омогућио слободну пловидбу ка Барију где се налазила муслиманска држава Баријски Емират. „Тада је римска родбина Беллова или Белимирова, видевши, да не могу да издрже заседе и непријатељства велможа римских, и пошто нису хтели да се понижавају и да закључе мир са непријатељима, изашли су из града сви заједно са Белом, женама, синовима и ћеркама, бројношћу 500 витезова, повели су жене и децу у дошли у Апулију. Одатле су се бродом упутили ка Далмацији. Пришли су ка луци, која се назива Груж и Умбла. Славјани су послали изасланике  Беллу, то јест Павлимиру, да би он преузео краљевство својих отаца, и да би због тога са њим пошла цела његова фамилија. И тако, су они изашли на обалу из брода, подигли утврђен град и тамо се населили. Када је народ града Епидауруса, који је живео у шуми и брдима, чуо, да је Белло са римљанима  дошао и  да су они направили тврђаву, скупивши се, и дошли заједно с њима уздигли град над морем, на морском побрежђу, кога су епидаурани на свом језику назвали „лаус“. Одатле је тај град добио Лаузи, а после са сменом Л у Р назван је Рагуза. Славјани су га назвали Дубровником што значи шумовит или шумски, или су дошли из шуме (дубраве) када су га градили.“

И Константин Порфирогенит потврђује добре односе Серба и Бугара до Властимира па каже „.Управо до тог Властимира, Бугари су били у добрим односима са Сербима, као суседи и људи пријатељских земаља, сложно се односећи као пријатељ с пријатељем, налазећи се у служби и подчињености василевсу Ромеја и примајући његова доброчинства. За време владавине тог Властимира Пресијам, архонт Бугарске, пошао је војском на Сербе, желећи да их покори, једнако после трогодишњих борби ништа није постигао“.

Дакле и Бугари нису дозволили да на власт у Далмацији дође Власти-мир-слав  Бело Павлимир. Трогодишњи рат између Срба и Бугара настаје за време Бела а за време бугарског к(х)ана Пресијана. Како је Пресијан владао од 836 до 852 године , трогодишњи рат је вероватно био 842. до 845. године. Обично се сматра да је овај рат био 839 године, али 839 Франци и Византијци нису успели да поставе у Далмацију своје људе који су могли да успоставе власт. Љутимир је вршио власт сигурно дуже од 839. године, а Мислав је завладао само северозападним деловима Далмације. Бело Властимир Павлимир је погинуо 846. године и то у бици код Турска. Како Диоклијанин каже сахрањен је у Травунији.“ Једанпут, када је он ишао у један травунски град, умро је изненадном смћу. Тада су га сахранили са великим почастима у цркви светог Михаила у том граду. Народ га је оплакиво много дана. Седми дан после његове смрти, његова жена је родила сина, кога је назвала (Тишимиром) Тешимиром, што би се могло рећи на латинском „Consulator popol“i  (тешитељ народа) .“  Овде се такође помиње рођење његовог сина седам дана након његове смрти. Диоклијанин га зове Тешимир а Порфирогенит овог владара зове Гојник. Павлимир је успоставио хришћанство код Љутића у Рашкој.“ У знак победе, Римљани, који су били са краљем, подигли су у Рашкој цркву у част апостола Петра, у месту Калдани (под Белом). Недалеко од те цркве Краљ је изградио на једној стени тврђаву и назвао је својим именом Белло. Тада је наредио да споменута црква буде епископска и поставио тамо епископију и епископа, која постоји до днашњих дана. После Краљ је почео да обилази крајеве свога краљевства.“

У време Белимира Властимира у северозападној Далмацији  владао је Мислав. Мислав је и довео Власти-мира-слава у Сербију. У Далмацији је била присутна и породица Ободрита. Ови Ободрити су били из породице која је кнеза Bouseboutz протерала из североисточне Германије Вандалије. Порфирогенит помиње да је Кробатијом владао Трпимир, а логичким тумачењем период његове владавине могао би да се датира до 860. године. По званичној историографији он је први владар Хорватије који је носио титулу Кроаторум или Чраторум. Дотадашњи владари Поморја нису носили титулу Круаторум. Круа значи на латинском окрутан а Кроа значи крст или крстарење. Овог Трпимира не помиње ни Тома Архиђакон ни Поп Диоклијанин. Константин Порфирогенит помиње Трпимира али се не може закључити у ком времену је Трпимир живео. Међутим , постоји велика вероватноћа да је овај део Књиге Константина Порфирогенита дописан у Холандији, неколико векова касније. Трпимир је по Томи Сплитском владао око 990. године. Њега је наследио прво Мучимир Мутимир II.Трпимировић. Такође постоји Трпимирова даровница, чија је веродостојност под знаком питања. Трпимир би требао по даровници да је владао Хорватијом око 846. до 862. године.

Ободрити су у сваком случају од 846. године, после смрти Мислава и Властимира Белог Павлимира, владали северним делом Хорватије. Вођа ових Ободрита био је Чудимир. Чудимир је био у коалицији са Растиславом Некланом.

У то време постојала су три огранка Ободридске властеле. Сва три огранка су потицала од Витислава Траксона, који је погинуо  795 године, у борби против Сакса, као савезник Карла Великог. Старији син Витиславов Драговит је наследио круну. Овај Драговит је имао име и Дражко. То није Драговит против кога су Франци ратовали 789. године.  Драговит је учествовао у рату Франака против Bouseboutz-а у Далмацији и Вандалији и завладао је његовим поседима у Вандалији. Он је имао сина Чедрага Седрага који је од 817 до 839 сматран за „цара Ободрита“. Други Витиславов син Годлиб Годслав погинуо је у борби са Данским конунгом Готфридом. Имао је три сина Тривура, Рјурка и Сенеуса. Ова три брата су отишла 862. године у своју постојбину: Рјурк у Новгород, Трувор у земљу Кривића, а Сенеус у Белоозер. Постојао је и трећи брат Славомир и његово потомство. Постоји вероватноћа да је Тривур владао у северној Далмацији. 

Ободрити су били савезници Неклана Растислава у бици код Турска. Ова битка је била због превласти, после смрти Мојмира Мислава. Војиславови потомци су повели рат око превласти. Победа у рату значила је обједињавање свих словенских и славјанскох територија. Неклан рођени Мојмиров брат је у овој бици победио и после тога био владар у Моравији и Чешкој. Некланова династија и Властимирова династија смењиваће се на власти у данашњј Чешкој. После смрти Властимира најмоћнији међу српским великашима у Далмацији постају: Светимир и Тихомилови потомци у Рашкој. Властимирови синови су око 846. године били малолетни. Тривур је престао да влада у северној Далмацији оног тренутка кад су Бугарска и Франачка склопиле примирје и када су заратили Лудвиг Немачки и његов син Карломан.

Чудимир кога помиње Дукљанин је Ободрит. Чуди су угрофински народ који је живео око Чудско-Псовског језера а помињу се да су живели и у Летонији (Латвији).. Чудимира Sedesklavio Здеслава Ободрита ћерка се удала за Гојника Тешимира Властисављевића. Врло је вероватно да је управо Дукљанинов Чудимир био бан  од 846 до 879. године, а да је Гојнику Домагоју Тешимиру Властимировићу дао да влада његовом облашћу од Домагојевог пунолетства 865. до Домагојеве смрти 876, године. Чудимир је живео до 879. године, када га је убио Бран-и-мир-слав Мутимиров син. Његов зет Гојник Домагој је преминуо 876 године. Порфирогенит у делу кљиге о Травунији помиње Чизимира као унука Властимира. Властимир је своју ћерку удао за Краина, сина Велог (Велики). Није јасно да ли је у питању Вели или Бели. Вероватније је да је у питању Бели. Врло је могуће да је по овом Крајину сину Белог  име добила област од Макарске до реке Цетине. Такође готово је сигурно да Порфирогенит меша Властимира и кнеза Вишеслава. Ћерка кнеза Вишеслава Bouseboutzа Будимира се удала за сина од Белог Билунга. Диоклијанинов Чудимир (Sedesklavio  Здеслава) је Чуд витез, који је владао Травунијом, Паганијом, и Приморјем око Сплита. после Мислава и Властимира Белог Павлимира. Чуди су били део Ободрита. Велики део Ободрита су били Кривићи. Кривићи су у 6. и 7. веку живели у данашњој Русији поред Чудско-Псовског језера. Код овог језера одиграла се битка између светог кнеза Александра Невског и тевтонских витезова. Племе Кривићи је живело, а његови потомци и даље живи  и у Украјни и у Белорусији а, као што ћемо видети, и у Србији, Русији Словачкој и Чешкој.