Краљ Себеслав Михаило (Михајло Крешимир) Владислав-ић

Краљ Себеслав Михаило (Михајло Крешимир) Владислав-ић владар од 917 до 942. године

Овај владар је сигурно 926. имао титулу краља. О овом владару имамо више историјских извора. О њему пише и Порфирогенит и Диоклијанин, а помиње се и у Баријским аналима. Порфирогенит га назива Михаило, а његовог оца зове Bouseboutz. Ово име се преводи код нас као Воусевуције, некад и Вишеслав. Кад се ово име подели на слогове, Bou-seboutz, од другог слога, односно од речи seboutz, добија се име Себеслав. Вероватно је Поп Диоклијанин архонта Михајла назвао по имену seboutz, на које је наишао у архивама. Опет Порфирогенит је имена ова два владара преводио са латинског. Овај владар је био Порфирофенитов савременик. Порфирогенит пише у „књизи о Захумљанима“ о пореклу ове породице, и говори да је Bouseboutz из Litziki, где протиче река Biolas. За ову реку обично се мисли да је Висла. Међутим Порфирогенит је име племена Litziki узео из мешавине немачког и латинског, какав је код Баварског географа, а у речи је изоставио слово U, тако да име племена,одакле je Bouseboutz, је заправо Li-u-tziki (Lutizen. Luitizen).
Bouseboutz је био властелин у oбласти ока данашњег Томиславграда. Ако са Михаилов  отац звао Bou-seboutz, онда се Михајло звао Se-boutz. О Михаилу Диоклијанин говори следеће:

XIII

Његов син Себеслав наследио је после свог оца краљевство. У то време дошли су Грци и заузели Скадар. Када је то чуо краљ Себеслав, скупио је много народа и усмерио ка њиховом логору. И падали су Грци и многи погинули од мача, а неки пали у заробљеништво, а  неки се окренули у бекство. Док  се то догађало, ушао је мађарски краљ Атила у Себеславову земљу и опљачкао је, разрушио и запалио већи део његове земље и вратио се кући. Отуда је пошао у правцу запада, а вративши се Себеслав није га затекао.и почео је ослобађати своју државу.  Добио је два сина -близанца., једном је дао име Разбивој, што на латинском значи „ruina gentis“ a другога Владимир. Владао је 24 године и умро.

Себеслав (Собеслав) се звао и Михаило. Наследио је власт од свога оца Владислава Вишеслава  (Bouseboutz) 917. године. У почетку је владао само Захумљем. Владао је од 917. негде до 942. године. После смрти брата Томислава, наследио је и власт у Северном Приморју и Хрватској, тако да је од 930. године до 942. године био краљ Хорватије, па је добио још и име Крешимир. Мало знамо о крају владавине Часлава Клонимировића а после краја његове владавине Михаило је завладао и његовим областима. Њега помиње Константин Порфирогенит и о њему каже: .

„После неког времена, у којем је царевао тај господин Лав, протоспатариј Лав Равдух, удостојен после тога титулом магистра и дужности логотеа дрома, а тада бивши стратег  у Драчу, дошао је у Паганију, која се у то време налазила под влашћу архонта Сербије, с циљем саветовања и садејствовања  лично са архонтом Петром о некој служби и послу. Резигниран тиме, Михаило, архонт захумљана, саопшти Симеону, архонту Бугара, да је василевс Ромејима дао поклоне архонту Петру, да би он садејствовао  с Туркими и (да би) наступали против Бугарске. Догодила се тада битка код Ахелое међу Ромејима и Бугарима. Потом Симеон, будући изнервиран тим, посла против архонта Сербије Петра Сигицу Теодора и извеснога Мармаина с војском, а с њима је био архонтопул Павле, син Брана, којега је ослепио Петар, архонт Сербије. И тако, Бугари покварено деловаше против архонта Сербије и ступивши у кумство, полагајући заклетву, да они њему неће учинити никакво зло, обманом намамили су њега к себи и,  убрзо свезали, одвели њега у Бугарску. Он је умро у тамници“.

Михајло се такође помиње 926. године у „Баријским Аналима“, када је напао византијски град Сипот, који се налазио у Италији, на обали Јадранског мора. Његов представник је учествовао на црквеном сабору у Сплиту 925. године, када је укинуто служење на словенском језику. После смрти бугарског цара Симеона и женидбе са Јеленом Славном, почиње да води политику, која се ослањала на Византију. Жена му се звала Јелена Славна. Она је била из познате Задарске породице Мадијеваца. Породица Мадијеваца је вероватно била византијског порекла и давала је византијске управитеље Задра. Јелена је као краљица владала од 942. до своје смрти. Женидба Себеслава Михајла за Јелену мења спољну политику породице Вишеславић. Уместо савезништва са Бугарима улази се у савезништво са Византијом. Краљица Јелена Славна саградила је цркву светог Стјепана и цркву Свете Марије на Госпином отоку код Солина, близу Сплита. Јелена је била краљица, а својим синовима Разбивоју и Влад-имиру је поделила


XIV

После њега владали су његови синови , који, како су били близанци, поделили су краљевство, и Разбивој је владао Приморјем, а Владимир Србијом; он је узео за жену ћерку Мађарског краља  и добио с њом синове и ћерке. После је умро Разбивој у седмој години своје владавине, тако да је Владимир узео цело краљевство и на двадесетој години владања умро.

У време њихове владавине Часлав Клонимировић више није владао.  Разбивој је живео до 948  године. Владао је Приморјем. Дакле Драчком облашу,  Диоклијом, Травунијом и Далмацијом. Владимир је владао од 941. до 948. само Србијом. После смрти свог брата Разбивоја, владао је и Поморјем. После смрти Часлава Клонимировића завладао је и Поморјем. Овај владар је после Мутимира Властимировића Павлимировића први владар који је владао целом Сербијом. Венчање Владимира са мађарском принцезом ојачало је позиције Владимира у пограничним деловима краљевства. Диоклијанин овако дефинише тај однос „он је узео за жену ћерку мађарског краља  и добио с њом синове и ћерке. После је умро Разбивој у седмој години своје владавине, тако да је Владимир узео цело краљевство и на двадесетој години владања умро“  У неким преводима Диоклијанина стоји да је тада настао трајни мир између Славена и Угара. Пошто је Владимир био краљ целе Далмације добио је титулу Стефан. Ситуација са Јеленом Славном и њеним синовима, у вези подела територије, је доста слична са ситуацијом са Јеленом Анжујском и њеним синовима, краљевима Милутином и Драгутином. Драгутин се оженио мађарском принцезом и владао је Панонијом, јужно од Саве, и Мезијим. Милутин је владао Рашком, Дарданијом и Дукљом, а Јелена Захумљем и Приморским градовима, пошто је била католикиња. Зет мађарског краља морао је да влада у пограничној области са Мађарском.