Завида - Zavida

Завида је по директној мушкој линији девети потомак Петра Гојниковића. Родослов од Петра до Завиде иде овако:

- Петар рођен 875. године - Болеслав рођен 895. године - Силвестар рођен 915. године - Туђемир рођен 935. године - Хвалимир рођен 953.  године - Драгимир Драгомир рођен 985. године - Стефан Војислав Доброслав рођен 916. године - Радослав II Славац рођен 1036. године - Бранислав Бранило рођен око 1055. године - Завида рођен око 1085. године.

Петар Гојниковић је по директној мушкој линији девети потомак Оштривоја који је рођен 630. године.

Родослов од Оштривоја до Петра иде овако: - Оштривој рођен око 630. године - Толимир рођен око 660. године - Прибислав рођен око 690. године - Црепимир рођен око 710. године - Војислав I рођен око 735. године - Радослав I рођен око 756. године. - Просигој рођен око 805. године - Властимир рођен око 824. године - Гојник Тешимир Домагој рођен 846. године - Петар Предимир рођен 875. године.

Завидин деда био је краљ Радослав II Славац. Радослав је имао титулу краља. Када свети Сава каже да је Немања обновио очеву дедовину и утврдио је Божијом помоћу, говори да је Немања обновио краљевску власт свога прадеде Радослава II и да је још више утврдио. Краљ Радослав у почетку владавине, после повлачења Стефана Војислава Доброслава са власти, са браћом и мајком је поделио државу. По Љетопису Попа Диоклијанина сви су имали краљевске титуле. На крају краљевања Радослав је делио власт са братом краљем Михаилом и Бодином, Михаиловим сином. Немања је обновио краљевску власт очевог деде и још више утврдио односно „обновио очеву дедовину и Божијом помоћу је још више утврдио" јер је постао у то време једини сербски владар.

Краљ Радослав је владао Захумљем, Травунијом, Субмонтаном. Победом над Норманима из Италије 1074. године, које је предводио Amico di Trani, освојио је делове Храаватске. Сигурно је владао простором око Омиша и на острвима Брач, Хвар и Корчула. Врло је вероватно да је имао титулу краља Храаватске али га властела у осталим деловима није хтела за краља.

После смрти краља Михаила,  Бодину и његовој четворици браће препустио је краљевство 1089. године. Краљ Радослав се са синовима повукао у Травунију. Сахрањен је у Пољицама у Стонском пољу у цркви светог Петра. Краљ Радослав је сина Бранислава добио око 1055. године. Завида се родио око 1185. године. Завида је имао и име Драгихна. Име Драгихна је добио кад се родио, а име Завида после 1138. године као надимак. Завида је заједно са браћом и стричевима учествовао у борбама против Бодина 1110. године. После погубљења оца Бранислава са браћом и стричевима одлази у Цариград. Из Цариграда сели се у Драч. Кад је умро краљ Бодин 1113. Завида његова браћа и стриц Кочапар напали су краља Доброслава Бодиновог брата и наследника. Заробили су краља Доброслава и држали су га у оковима.

За време следећег краља, Владимира унука краља Михаила, који је владао од 1114.  до 1127. године, Завида је живео у слози са краљем Владимиром. У Љетопису Попа Диоклијанина није јасно написано чији је Владимир син. У сваком случају је био унук краља Михаила. Постоји могућност да је био син Петрислава Петра Свачића, који је погинуо на планини Гвозд и по коме је та планина добила име Петрова Гора, или син Владимира. У сваком случају краљ Владимир је водио политику која је одговарала Византији.

Два велика рата која су водиле Византија и Угарска,  а који су се одиграли 1127. до 1129. године и од 1147. до 1151. године, имаће пресудан утицај на догађаје у Поморју и Рашкој. Угарска која је Храаватском завладала после смрти краља Дмитра Звонимира Свинимера, имала је снажан утицај на суседне серпске покрајне. У Рашкој су Византијци имали своје гарнизоне. Tврђаву Рас Византијци су држали до рата из 1127. године. Рашки жупан Урош је био угарски савезник. Међутим он није владао Рашком 1129. године. Урошева ћерка Јелена била је удата за Угарског краља Белу II, који је владао од 1131. го 1141. године. Синови Уроша, Белуш и Деса, били су мађарски савезници. Белуш је био намесник Краљевине Хорватије, приближно од 1140. до 1163. године. Јелена се удала за принца Белу тек 1030. године. Преко краља Ђорђа, сина краљице Јаквинте и краља Бодина, Мађари су проширивали свој утицај у Зети. С друге стране, потомци краља Радослава и његовог сина Бран-и-слава били су велики непријатељи Угарске, која их је истиснула из Храаватске. Византијци су искористили непријатељство Бран-и-слави-ћа према Угарској и њихово претендовање на круну Храаватске, па су их користили да спрече продор Угара у Диоклију.

 Угарска је 1127. године напала Византијце у Београду, који је у то време био византијско утврђење. Борбе су се шириле и у дубину византијске територије, по целој Рашкој, па до Ниша и Сердике. Затим се фронт стабилизовао на Дунаву и борбе су се водиле око Београда и Браничева. Угарској војсци су помагали Серби, који су разорили тврђаву Рас. Рат између Угарске и Византије окончан је мировним споразумом да границе остану непромењене. Река Дунав је остала граница. Кад се овај рат завршио, Византијци су у знак одмазде велики број Серба преселили у Азију, у област Никомедија.

Догађај доласка краља Ђорђа на власт пада у време почетка рата из 1127. године. Краљ Владимир је отрован, краљ Доброслав је затворен у манастир. Краљица Јаквинта је организовала овај преврат.  Крај овог рата је био 1129. године и он је уједно био и крај прве владавине краља Ђорђа Бодиновића. Резултат краја рата је био тај што сербски краљ постаје Грубеша Бран-и-слављевић, Завидин рођени брат. Краљица Јаквинта одлази у тамницу у Цариград. 

Поп Диоклијанин о овом рату је записао: „За време друге године владавине, краљ Ђорђе хтео је тајно да ухвати синове Бранислава, али није успео. До њихових ушију је дошло о тој намери и они су отишли у Драч к своме стрицу Гојиславу, само су Грубешу ухватили и у Скадар бацили у тамницу.“ Поп Диоклијанин даље о овим догађајима говори: „У то време Калајован Куман скупио је храбру војску и са Гојиславом и његовим синовцима напали су на краља Ђорђа. Краљ је скупио војску и спремио се за борбу са њима. Када је био бој, пао је део Ђорђеве војске, много је убијено, много је узето у плен. Краљ са нешто људи побегао у Облик (Тарабош). После, су Војвода и други напали на град Скадар и заузели га. Одатле су извадили из тамнице Грубешу и по царском наређењу народ га је поставио за краља, а Војвода је оставио њему војску и вратио се у Драч.“ Диоклијанин нам даје и податак да је после овог рата краљ Ђорђе побегао у Рашку. Венчање Урошеве ћерке Јелене за Белу показује јак мађарски утицај у Рашкој, после Византијско угарског мировног споразума 1029. године. Долазак краља Ђорђа у Рашку показује да су Византијци контролисали само утврђене градове на Дунаву, који су припадали Мезији, а да нису имали контролу у жупанији Рашка. Завида и његова браћа су се 1129. године склонили у Драч код Гојислава. Готово је сигирно да су били у војсци Кало Јован Кумана.

Грубеша Бран-и-слав –ић је владао 7 година од 1130. до 1138. године. Краљ Грубеша је био Завидин рођени брат.
На власт је дошао уз помоћ Византијског цара. Диоклијанин каже: „Одатле су извадили из тамнице Грубешу и по царском наређењу народ га је поставио за краља. Грубеша је погинуо седме године своје владавине у боју са Ђорђем и Рашанима." Диоклијанин не помиње овде Уроша већ само каже Рашанима. „Грубеша је владао седам година и у његово време земља је била у процвату. У то време дао је Бог пуно жита и вина."

Не постоји ни један документ који говори о таме где је Завида боравио за време владавине краља Грубеше.

За време друге владавине краља Ђорђе Ђурађа Јаквинтиног и Бодиновог сина од 1138. до 1151. године Поп Диоклијанин је описао следеће догађаје:
„Ђорђе задобио краљевство, али упркос не државу. Он је послао посланике браћи краља Грубеше, који су преостали, Драгилу и Драгихни  (Завида), помирио се са њима и заклео, да ће са њима поделити земљу и да им неће учинити никакво зло. Они су дошли ради заклетве и поверовали су му. Он им је дао део земље и жупаније у Зети и према њима се добро опходио. А учинио је то Краљ, да би Градихну, њиховог трећег брата, обмануо привукао к себи, да би га после погубио. Тада је Градихна живео у Рашкој, оженио се и жена му је родила три сина: први је био Радослав, (потом) Јован и Владимир. У то време Драгило напао је са својима, са своје земље на Подгорску и добио Оногошт (Никшић) и велики део других жупанија. Краљу се веома свидело, кад је он видео, како овај мудро дејствује. После Краљ, по савету Драгила, скупио је војску и пошао на Рашку, заузео је бојем и опљачкао је. Тамо су у тамници нашли Уроша, где су га гурнули његови рођаци. Ослободили су га и поставили у Рашкој да буде жупан. Краљ се одатле вратио са великим пленом и свим својим људима у своју земљу. У то време Градихна је отишао у Захумље“.

Овај догађај се одиграо између два Византијско Угарска рата. Сербија је била тампон зона између Византије и Угарске. Водио се кратак серпско серпски рат после кога је власт подељена између Византијске и Угарске странке. Вероватно је склопљено примирје између зараћених страна и договор је био да се подели власт. Кад је краљ Ђорђе убио краља Грубешу 1038. и завладао и Поморјем. Браћа Драгило и Драгихна (Завида) су вероватно побегли на Византијску територију.Ђорђе им је након неколико година вратио поседе . Драгило је из Зете заузео и жупу Оногошт. Вероватно да му је у Зети припадала жупа суседна до Оногошта, а то је подручје данашњег Даниловграда. Кроз ову жупу управо протиче река Зета. Такође кроз жупу Оногошт протиче рака Зета. Од Даниловграда до Подгорице је око 20 километара. У Подгорици на ушћу реке Рибнице у Морачу налази се стари град Рибница у коме је крштен Стефан Немања будући серпски владар. Немања је вероватно рођен на територији места Спуж близу Даниловграда.

Веома значајан догађај за Византију тих година је долазак на власт цара Манојла Комнина. Овај византијски цар је владао од 1143. године и за његову власт је карактеристично што је главне ратове водио у Европи. У рату са Угарском 1167. године успео је да Византијско угарску границу помери до реке Крке у Хорватији и на Дунав код Новог Сада. Угарска је поред оваквих граница постала вазална држава у односу на Византију.

Током рата између Византије и Угарске од 1148. до 1151. борбе између Сeрба из Рашке и Византије су вођене од 1048. до 1050. године. Завршна борба у овом рату одиграла се између војске Уроша, жупана Рашке и цара Манојла 1050. године на речици Тари код Ваљева. Ова речица је притока Јабланице од које настаје Колубара. Византијци су за Сербе када су описивали овај догађај користили име Далмати. Ова битка се и одиграла у Римској провинцији Далмација и то у делу који се зове Рашка. Византија је остварила победу али су Серби Далмати пружили јак отпор. После ове битке Урош је остао на власти као жупан Рашке, али се обавезао Манојлу Комнину да ће му бити покоран. Кад је умирио Сербију цар Манојло је напао Угарску. Одбрану Угарске водио је Урошев син Белуш. Одлучујућа Битка одиграла се 1151. године код Земуна. Угарска посада која је бранила Земун се предала Византијцима. Овај рат завршен је поново Византијско угарским мировни споразумом у коме је граница остала непромењена. Византијци су задржали тврђаве Београд и Браничево на Дунаву, а Угарска је и даље контролисала Срем. Међутим током овог рата у другом делу Далмације и то оном са којег се реке уливају у Јадранско море и где је живео сербски краљ који је био надређен и жупану Рашке десили су се следећи догађаји које описује Диоклијанин: „После кад је (Краљ) видео, да се Драгило са браћом и рођацима осећа добро и да свакодневно јачају, расла је према њима љубав целог народа, он је од зависти и страха, да га народ државе искрено не воли и да не би изгубио краљевство, дао је да се ухвати Михала, син краља Владимира, а после и Драгила и ставио их је у затвор. Драгихна (Завида) je са четири своја сина Првошем, Грубешом, Неманом и Страцемиром побегао у Драч. А када је (Градихна) чуо, да његовог брата и рођаке држи у оковима, пошао је и сам у Драч. После је пуководац Пирогеорги заједно са Градихном и Драгихном (Завидом) скупили су народ и велику војску, напали су на државу и заузели је до Бара. Но, пошто је Пуководац пожелео да оде и Константинопољ, Градихна је оставио синовца Првоша у Облику да заштити тврђаву и испратио је Пуководца до Драча. У то време краљ Ђорђе расрђен је наредио да се ослепе Драгило и његов синовац Михаило, пошто је Градихна са својим братом напао на њега. Пошто је пуководац Пирогеорги отишао у Цариград стигао је у Драч други пуководац кир Алексеј Кондистефан (Контостефан). У то време, скупивши велику војску, краљ Ђорђе напао је и опседао је Облик, а Првош се храбро штитио. Када је то чуо пуководац кир Алексеј, скупио је са Градихном и братом војску, напао на Краља. А тако како се већ краљ супротставио целом народу, није се нашао нико, ко би га обавестио, док није стигао пуководац са Градихном и са војском. Они су напали на његов логор, побили су и ранили многе и нагнали их у бекство. Краљ је побегао у Црмницу. Натеравши њега у бекство, Пуководац је оставио Градихну са војском, а сам се вратио у Драч. Тада због ратова земља је већ опустела и свакодневно више тонула, а узбунили су се и Котор, а ускоро и сва држава краља Ђорђа. Градихна је почео са својим људима да заузима земљу и да гони Краља; такође за њим Рашане. Али Краљ, бежећи са својима, скривао се тамо вамо по планинама и шумама. Када је видео, да се гоничи приближавају са свих страна, не знајући шта да ради, ушао је у тврђаву која се назива Облон. Тада је Градихна освојио целу државу до Котора, осим тврђаве, где се задржао Краљ. Тада је стиго у Скадра Пуководац, и Градихна је њему поручио да би дошао што може скорије и узме и тврђаву и Краља. Када је он дошао са војском, они су опседали тврђаву. Тада су људи, који су се сматрали пријатљима Краља и његовим ближњим, који су се најели његовог хлеба, устали су против њега, једни споља, други изнутра, и предали су тврђаву и Краља кир Алексеју; Пуководац га је ухватио и повео са собом у Драч. Одатле су послали њега под стражом у Константинопољ где је умро у тамнци."

Стефан Првовенчани о Немањи и Завиди каже:

„Иако ме тада није било нити памтим шта је било о рођењу његову, ипак сам слушао да је био велики метеж у оној страни српске земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније и да су родитељу његову браћа му завишћу одузели земљу. А он изађе из буна њихових у место рођења својега, по имену Диоклитија.“

Из овога се види да је Завида добио надимак јер су му браћа завишћу одузели земљу. Диоклијанин помиње такође завист коју је према Драгилу и Драгихни имао краљ Ђорђе:

„После кад је (Краљ) видео, да се Драгило са браћом и рођацима осећа добро и да свакодневно јачају, расла је према њима љубав целог народа, он је од зависти и страха, да га народ државе искрено не воли и да не би изгубио краљевство, дао је да се ухвати Михала, син краља Владимира, а после и Драгила и ставио их је у затвор."

Градихна рођени Завидин брат постаје краљ 1151. године. Владаће до 1162. године. Њега ће наследити син Радослав. Радослав није добио краљевску титулу већ је био кнез. Радослава ће наследити син Михаило. За време Михаила око 1180. године Стефан Немања је преузео власт у Зети. Стефану Немањи је у то време град Бар морао да плаћа данак. Из писма надбискупа Гргура Барског које је упућено Сплитском надбискупу у циљу жалби што порез мора да се плаћа види се је Немања avunculus стриц кнезу Михаилу. У то време Немања је имао 42 године.

После грађанског рата и доласка Градихна нас власт Завида је имао 65 година. Од 1151. године Завида се више не помиње.

Те године постаје утицајан његов најстарији син Првош Тихомир. Немања је 1151. године имао 14 година и он прву жупу на управу добија тек 1156. године. Завидини директни мушки потомци ће Сербијом владати још два века. Од доласка на власт Оштривоја до развлашћивања цара Уроша ова породица са мањим прекидима владала је Сербима седамстотина година.

Оно што је остало данас записано од стране Немањића о Немањином прецима је следеће:

Стефан Првовенчани када говори о Немањи каже:
„Иако ме тада није било нити памтим шта је било о рођењу његову, ипак сам слушао да је био велики метеж у оној страни српске земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније и да су родитељу његову браћа му завишћу одузели земљу. А он изађе из буна њихових у место рођења својега, по имену Диоклитија.“
Свети Сава о своме оцу Немањи каже: „ Пошто је обновио очеву дедовину и Божијом помоћи је утврдио још више..."